Na jugu Srbije, nedaleko od Leskovca nalazi se selo Donja Lokošnica poznato po proizvodnji paprike. Na ulazu u ovo selo dočekuje vas neobičan prizor, po zidovima kuća okačeni su nizovi crvenih paprika, ponegde toliko gusti da se ne vidi zid kuće.
Prema popisu iz 2011. u Donjoj Lokošnici bilo je 879 stanovnika u 272 domaćinstva od kojih se 250 bavi gajenjem paprike. Paprike su u ovom mestu toliko popularne da se svake godine u septembru održava manifestacija „Dani paprike“. Prilikom ove manifestacije održavaju se takmičenja u brzom nizanju paprika i takmičenje za proizvođača sa najlepšom paprikom.
Ovo selo je domovina i aleve paprike. Kada se sve paprike koje stoje okačene osuše, samelju se i od njih nastaje aleva paprika. Nažalost, meštani Lokošnice imaju problem sa biznismenima koji ovaj izuzeno popularan i kvalitetan proizvod stalno mešaju sa brašnom i drugim dodacima smanjujući mu kvalitet ali dobijajući na kvantitetu pa je zatim prodaju po nižoj ceni. Stanovnici su ovaj problem rešili tako što su brendirali svoju papriku. U proseku svako domaćinstvo u Donjoj Lokošnici godišnje proizvede oko 3 tone paprike.
Vremenom su mnogi ljudi pokušavali da seme ove paprike uzgajaju na drugim mestima, neki čak i van granica Srbije ali to nikad nije uspevalo, bar ne u onoj meri u kojoj uspeva u Donjoj Lokošnici. Pored plodnosti zemljišta i povoljne klime verujemo da uticaja na to ima i ljubav sa kojom se meštani ovog sela bave ovim poslom. Meštani Lokošnice posvetili su svoj život gajenju paprike i proizvodnji najkvalitetnijeg začina koji od nje nastaje. U pojednim domaćinstvima tradicija proizvodnje paprike proteže se i do 400 godina u nazad. Svih tih godina meštani koriste isto seme. Iz suvih paprika se samo istrese seme i ponovo zasadi, nema nikakvog prskanja ni modifikacija.
Mnogi tvrde da paprika iz Donje Lokošnice ima lekovita svojstva. Jedan meštanin tvrdi da je čak i izlečila jednog čoveka iz Amerike, on je mazao zglobove melemom napravljenim od lokošničke ljute paprike na zglobove i zahvaljujući njemu ponovo prohodao.
3. KOMENTARI